Позивамо Вас на отварање самосталне изложбе слика Ненада Станковића

          “ ОД ЛИКОВНОСТИ КА МЕТАФИЗИЦИ НА СЛИЦИ “

        17.12. уторак у 19:30 часова .

Културни центар кућа Краља Петра I ул. Васе Пелагића 40. Београд

Др Јован Јањић

СЛИКАР ПОЕТСКЕ ФАНТАСТИКЕ

(О сликарству Ненада Станковића)

Сликарство Ненада Станковића надилази видљиву стварност. Са сликама видљивог, сликар урања у свет чулног, осећајног, духовно узвишеног. Улази у свет уметности, која се са својим духовним плодовима враћа у материјални свет, да њему служи.

Кроз једноставност ликовног казивања, човека пред његовом сликом уводи у невидљиву стварност, у којој пребива суштина нашег бића. Управо на том путу из видљивог у невидљиво, из реалног у надреално, из постојећег у фантастично, Ненад Станковић сместио је свој сликарски атеље. Он слика оку доступно, а уму изазовно и души чежњиво. Над сликама видљивог роје се символи невидљивог.

Ненад Станковић је сликар поетске фантастике.

У његовим сликама прожимају се ликовно и наративно: кроз првобитни естетски доживљај слике задире се у дубину поруке коју она носи. А кад се ликовни и наративни мотиви усагласе, тад настаје – уметност.

Уметност је више од сликања и сликарства: унутрашњи садржај слике надвисује њену лепоту, визуелност слике. Слика без унутрашњег доживљаја је као човек без душе; све се своди на слику, без уметничког садржаја. Сликање је занат. Но, кад се у створено дело утка душа, тек онда оно почиње да живи; није више само предмет, па био то и „уметнички предмет“.

Зато Ненад Станковић настоји да слика тако да то не буде само пуко приказивање стварности, већ да насликано дело увек има неку симболику. Посвећује се слици која ће имати не само естетску, него и етичку и још коју на Добру засновану поруку. Једноставно, он се кроз слике своје бори за лепо, морално, просвећено, духовно узвишено, за – добро. Реагује на све што се око њега дешава и догађа. Залаже себе и верује да је увек потребно и могуће изнова васкрсење људског духа, који ће да води ка прочишћењу и просветљењу материјалног света.

Могуће је то чинити само онима који најпре себе прочишћују и просветљују. Разуме то овај сликар, па настоји да живи у сагласју са природом – што се и те како види по његовим сликама. У таквој ситуацији слике саме надолазе, из подсвести.

Ненад Станковић није сликар једне слике, једне приче. Његово сликарство осликава тематска разноликост; више тема интегрише у једну причу. Детаљ на слици сам за себе је целина; а, опет, тематски одређен, уклапа се у ширу целину, оцртану оквиром слике. И детаљу слике и слици у целини он, најпре, даје естетски, ликовно једноставан израз, с назнакама које воде у дубље слојеве, да би потом све било уклопљено у једну „причу“ (једне слике).

Зна и држи до тога Ненад Станковић да је (сваки) човек непоновљиво биће, па, самим тим, да би и сваки сликар требало да буде такав. Инспирацију и знање он је најпре стицао на три адресе: уз свог стрица, великог сликара Милића од Мачве; у Мачванској сликарској школи, коју је основао и водио Милић од Мачве; и уз сликарски круг који је припадао Медиали. Управо на штафелајима Медиале и Мачванске сликарске школе настаће препознатљив рукопис неформалне Београдске школе фантастике.

Угледао се јесте, али је (п)остао – самосвојан.

То је оно што се очекује: од непоновљивог човека да постане непоновљив уметник. Који ће неговати и на свој начин показати своју духовну вертикалу.

Радост живљења и ведрину духа сликар овај утискује у слике које ствара. А задовољство је имати на зиду слику у коју је уткана радост!   

(Реч на отварању изложбе

у кући краља Петра I Карађорђевића,

у Београду, 1. септембра 2018)