На изложби слика и скулптура It’s not all black представљени су радови две ауторке – сликарке Уне Новосел и вајарке Јелене Божовић Ђорђевић. Монументална платна и портрети личности које су обележиле културно-уметничку сцену савременог света замишљени су и реализовани тако да чине јединствену ликовну целину. Сарадња две ауторке започиње 2017. заједничким ангажманом код истог колекционара, где се и рађа идеја о спајању сензибилитета и заједничком излагању.
Посматрано у одређеном простору, апстрактно платно великог формата и две фигуралне скулптуре, радови су заиста сачињавали јединствену целину, чинило се да би једно без другог било непотпуно. Два ликовна сензибилитета, израза, медија и схватања форме (апстрактно – фигурално), остављали су утисак супротности и компатабилност у визуелној рецепцији ове ликовне композиције. Управо у том тренутку рађа се идеја о даљој сарадњи и заједничкој изложби.
-Слике Уне Новосел су апстрактне композиције великих формата. У њеном сликарству осећа се дух који је прожимао дела Марка Ротка, Алберта Буриа, Вилема де Конинга, Антонија Тапијеса…То су платна која зраче снагом, изражајношћу, апстрактном експресијом преточеном у чисту емоцију. Унину слику је потребно осетити, доживети - духовно чути. Потребно је да нагласим да је у њеном случају тај однос између уметника и дела толико очигледан, наглашен. Њена слика – то је она, јак темперамент и интелигентно упакован садржај. Слика „ It’s not all black“ доминира у мом дневном боравку, дуго сам тај централни зид чувала празним, замишљајући слику какву бих желела. Једног јутра видела сам Унину објаву на једној друштвеној мрежи, знала сам да је то моја слика! Исту ноћ нашла се на „њеном“ зиду. С обзиром на мој однос према Унином стваралаштву, себе не видим само као поштоваоца или њеног колегу, већ и као свакодневног конзумента њене уметности. Јелена Б. Ђ.
-Скулптуре Јелене Божовић Ђорђевић, су рељефне и тродимензионалне фигуралне меморијалне композиције великих и природних димензија, које нам се могу чинити да се ради о пукој фигурацији где је каткад ’’све речено’’, међутим, морала бих да издвојим да њене скулптуре карактерише поред интеракције у физичком смислу и дубока интерактивна мисао од скулптуре до посматрача и обрнуто. Она се бави у визуелном смислу фигурацијом, али ја бих издвојила да иза истог лежи срж претходно добро промишљене мисли, и од исте кроз експресивно измоделоване скулптуре целина којом кроз одређену личност прикаже чисту емоцију. Кроз њене скулптуре, лично, сам доживела много више од визуелног дивљења, а то је осећај духовности са акцентом на апстрактну мисао у којој поетика надјачава материјално. То можемо видети кроз одабир њених портрета и мисао која би је инспирисала за исте. Могло би се рећи да бих тако могла да окарактеришем и саму уметницу, да је ’’то она’’, одбацивање материјалног зарад духовног. Видно смели потези и понекад осликани сегменти нас уводе у слободнији и модернији приказ који одскаче од традиционалних меморијалних скулптура. Портрет Луцијана Фројда..... била је то љубав на први поглед! Посебно место заузима у мом ентеријеру.
Јелена је била од ретких у студентским данима од које сам кришом волела да посматрам како и шта ради и дивила се истом. Није знала годинама за то док се наши радови нису заједно нашли код истог колекционара у простору и тиме започела наша сарадња, а затим и овај текст који посвећујем управо њој - великој уметници.
Уна Новосел
У процесу настајања ових радова, тражећи повезаност између различитих материјала, приступа, области, размишљања, дошле смо до закључка да сем визуелне коматибилности ове радове прожима иста „мисао“… Целокупна људска мисао и свеукупно дејство исте, иде од апстрактног ка конкретном. Апстрактно
мишљење је врста мишљења које се одликује тиме да високо надилази перцептивни ниво и конкретне појаве, оперише апстрактним симболима, које може и не мора вратити у конкретно. Управо то и јесте лајт мотив изложбе идеја – мисао. Тако и на представљеним радовима – слике представљају мисао, почетак али и конкретан уметнички продукт, док портрети великих стваралаца из области наука и уметности представљају парадигме тог апстрактног мишљења отелотвореног како кроз људе као такве, тако и посредством ликовних уметности, а у форми фигуралне меморијалне скулптуре.
Изложба It’s not all black представља интердисциплинарни приступ две гране ликовних уметности - сликарства и вајарства, а уједно и две различите поетике унутар самих праваца. С обзиром на наведено слике Уне Новосел, ахроматске геометријске апстрактне форме, и експресивно моделовани портрети Јелене Божовић Ђорђевић, чине јединствену уметничку целину реализовану корелацијом узрочно-последичних појава. Портретисане личности, представљају еталоне својих дисциплина у научној и уметничкој пракси, а управо код њих ова симбиоза је најочигледнија. Парадигме науке и уметности као што су: Луцијан Фројд, Алберт Ајнштајн, Никола Тесла, Мика Антић, П. П. Његош и други портретисани, представљају бљескове који су ’’осветлели пут’’ човечанству.
Назив изложбе It’s not all black представља управо тај спој како у уметности тако и у животу уопште - од апстрактног ка конкретном и супротно.