Изложба Вере Божичковић Поповић и Миодрага Миће Поповића под називом „Вера и Мића“, у организацији Удружења „Уметност без граница“, ГО Савски венац и Куће краља Петра I,

биће отворена у среду, 18. новембра 2015, у 19 часова, у Кући краља Петра I .

Изложбу ће отворити Ненад Константиновић, председник Скупштине ГО Савски венац и проф. Чедомир Васић.

Изложба ће бити отворена до 1. децембра 2015. године, радним данима од 12 до 18 и суботом од 10 до 14 часова.

Улаз слободан.

Мића Поповић, Вера, 1971.

Вера Божичковић Поповић, Прозор са свећом, 1956.

На изложби у Кући краља Петра I биће изложена дела која припадају корпусу интимних радова Вере Божичковић Поповић и Миће Поповића. Теме ових слика везане су за живот оба уметника (летовање у Ровињу, боравак у Њујорку, породични портрети). Неки од породичних портрета биће први пут представљени јавности. Мали кубистички опус из средине педесетих година, као и цртежи из Њујорка с почетка осамдесетих година прошлог века, ретко су излагани и мање познати радови Вере Божичковић Поповић, као и најранија остварења Миће Поповића настала непосредно после Другог светског рата. Изложба је конципирана као својеврсни "породични албум" са намером да прикаже дела најинтимније, сентименталне заоставштине Вере Божичковић Поповић и Миће Поповића, док је енформел фаза стваралаштва, значајна за оба уметника, овом приликом изостављена. Биографије уметника: Миодраг Мића Поповић (Лозница, 12.06.1923 — Београд, 22. децембар 1996.), академик, сликар, ликовни критичар, писац и филмски режисер. У Београд са породицом долази 1927. године где је завршио основну школу, а од 1933. до 1941. године похађа Трећу мушку гимназију. Од 1942. до 1945. године учествовао је у Другом светском рату. Академију ликовних уметносту у Београду уписао је 1946. године, у класи проф. Ивана Табаковића. Његов стан у Симиној 9а, тада постаје стециште многих, касније веома познатих и утицајних политичара, интелектуалаца и уметника. Заједно са Батом Михаиловићем, Петром Омчикусом, Милетом Андрејевићем, Љубинком Јовановић, Косаром Бошкан и Вером Божичковић, напушта Академију и одлази у Задар, где је 1947. формирана чувена „Задарска група“, прва уметничка комуна у послератној Југославији. По повратку у Београд, због самовоље и недисциплине сви су били избачени из Академије. Касније им је дозвољено да наставе студије сликарства, сем Мићи Поповићу, са образложењем да је „свршен сликар па му Академије више није потребна“. Поповић је наставио да учи сам, уз помоћ професора Ивана Табаковића. Почео је да слика 1938. године дружећи се са сликарем Светоликом Лукићем. До рата је био редовни посетилац Музеја Кнеза Павла и Уметничког павиљона на Калемегдану. Од 1940. године излагао је на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству. Прву самосталну изложбу одржао је у Београду 1950. године, исте године почео је да објављује критике и есеје. Оженио се Вером Божичковић 1949. године са којом одлази у Париз 1951. године, на шест месеци, а потом 1952. и у коме у неколико наврата остаје до 1959. године. Боравио је у Њујорку 1980-1981. и био гостујући професор на Њујоршком државном универзитету у Олбанију 1982. године.. За дописног члана САНУ изабран је 1978, а за редовног 1985. године. Мића Поповић је прошао кроз неколико сликарских фаза од којих су најпознатије „енформел“у периоду 1959-1969. и „сликарство призора“ од 1969. до 1979. године. Но, пре тога је имао занимљиву предисторију која је такође значајна за српско сликарство друге половине двадесетог века. Она се може поделити у неколико периода. Пре доласка на Академију ликовних уметности 1946. године, Поповић се већ увелико заинтересовао за сликарство. Његова рано испољена природна потреба за ликовним обликовањем озбиљније је изражена у гимназији код Ристе Стијовића који му је био професор цртања. Истовремено је почео да посећује текуће изложбе приређиване у Уметничком павиљону на Калемегдану и у Музеју кнеза Павла, где је био у прилици да види и да се непосредно упозна са најзначајнијим остварењима српских и југословенских уметника, већ и са иностраном уметношћу. Значајно је било и његово познанство са сликарем Светоликом Лукићем који му је први указао на сликарство као уметнички медиј. Те две околности су смањиле Поповићево интересовање за гимназијским школовањем и потпуно га окренули ликовном стваралаштву. Озбиљан преокрет у Поповићевој уметности настаје на самом почетку студирања на Академији. Сукоб две идеологије професора те школе, оних који су ватрено заступали нову идеологију социјалистичког реализма и других, старијих који су у тишини остали привржени предратној естетици поетског реализма, и интимизма никако није одговарао младом сликару који је видео да ту нешто није у реду, али тада није разумео шта. Но, убрзо је схватио да му школски програм рада никако не одговара, те је наговорио другове из своје класе да самоиницијативно, пре краја школске године оду у Далмацију да се, после кратког тражења, на неколико месеци задрже у Задру. Тада и настаје мит о "Задарској групи". Медитеранско светло, пејсаж и слобода међусобног портретисања су у том тренутку потпуно задовољили потребе те скупине сликара. Напуњени новом креативном енергијом враћају се у Београд и бивају избачени са Академије. После ургирања њихових протежеа на високим политичким и државним положајима сви су, сем Миће Поповића, били враћени на школовање. Данас је тешко претпоставити да ли је таква одлука помогла или одмогла Поповићу да постане толико специфичан уметник у српском сликарству који ће обележити његов развој скоро до самог краја века. Ова недоумица подстакнута је његовим мукотрпним трагањем за ликовним изразом, „тражењима и лутањима“ кроз који је Мића Поповић прошао током готово целе шесте деценије. У њима је било етнографских мотива, средњовековног живописа, старог поетског интимизма, анахроне „Париске школе“ са којом се непосредно суочавао током неколико боравака у тој бившој светској престоници сликарске уметности. Ако се у Паризу суочавао са новом уметношћу која је постављала темеље енформела, он још није био креативно спреман да то примети, а још мање да унесе у сопствено дело. Било је потребно да се најпре упозна са филозофијом зен будизма, а да потом практично види како настају „енформел“ слике на самом истеку педесетих година да би се силовито упустио у оно што је дефинитивно обележило српску уметност шездесетих и довело је у стварне релације са интернационалним токовима. Мића Поповић је у историографији постављен на сам врх тог новог таласа у нашем сликарству, не само по делима које је стварао већ и по критичким опсервацијама које су тој уметности дале неопходну теоријску основу. Међутим, Поповић поново преживљава својеврсно засићење енформелном сликарском праксом и, уз промењене политичке и социјалне околности на почетку осме деценије, отпочиње своју последњу авантуру — „сликарство призора“. Превратнички повратак у фигуративност неминовно га је одвео у ангажовано сликарство које је као „последња одбрана једног народа“ морало да покаже уметников јасан политички став изражен и симболички — серијом слика са мајмунима, и текстуално — „Манипулација“, „Не хвала!“, „Оштра осуда црног таласа“, и серијом „Гвозден“ (гастарбајтери). У „Хексагоналном простору“ са пријатељима: Живорадом Стојковићем, Брисалавом Михајловићем Михизом, Добрицом Ћосићем, Лазаром Трифуновићем и Антонијем Исаковићем 1970. године Мића Поповић обзнањује почетак јавног дисидентског деловања коме је остао привржен до деведесетих, када у условима вишестраначја прелази у опозицију. Нимало није случајно да је последњи јавни наступ, већ видно уморан и болестан имао непосредно пред смрт испред побуњених студената београдског универзитета 1996. године. Поред сликарства, режије и ликовне критике, бавио се сценографијом, костимографијом и писањем сценарија. Награде: 1961. Награда за сликарство на II октобарском салону, Београд 1962. Награда Матице српске за сликарство на изложби „Десет година уметничких колонија у Војводини“, Нови Сад 1963. Награда за сликарство на изложби „Салон 63“, Ријека 1968. Награда за сликарство на изложби „Седма деценија југословенског сликарства“, Сомбор 1969. Награда „Златна палета“ УЛУС-а на XLVIII изложби УЛУС-а, Београд 1975. I награда на „International art exhibition committed figurative art“, Словењ Градец 1976. Откупна награда на „X Biennale internazionale d'arte“, Campione d'Italia 1977. Награда на Интернационалној изложби оригиналног цртежа, Ријека 1978. Награда „Златна батана“, на изложби „Анале“, Ровињ 1983. Награда публике на изложби „Критичари су изабрали“, Београд 1989 Додељена Награда Политике из Фонда „Владислав Рибникар“, (добијена 1971.), Београд 1989. Почасни грађанин Лознице 1996. Равногорска награда за сликарство, (постхумно), Београд 1996. Краљевски орден двоглавог белог орла 1. степена (постхумно), Београд Вера Божичковић Поповић (Брчко, 1920 - Београд, 2002). Од 1945. године живела у Београду. Завршила је сликарске студије на Акедемији ликовних уметности 1949. године, у класи проф. Марка Челебоновића. Заједно са сликаром Мићом Поповићем, напустила је студије и одлази у Задар 1947. године, у коме постаје један од оснивача "Задарске групе". После шестомесечног боравка у Задру, вратила се у Београд. Након завршених студија са Мићом Поповићем (супругом од 1949. годне) 1951. године одлази у Париз, у коме борави у неколико наврата, а у Београд се дефинитивно враћа 1957. године. Једна је од наших најзначајнијих сликара енформела. Слике јој се налазе у бројним јавним и приватним колекцијама у Србији и бившој Југославији. Студенти послератне београдске Академије који су учили у малобројним класама суочили су се са озбиљном дилемом да ли да следе поетике коју су њихови професори у свом раду већ одавно формирали, или да слушају упуте у нову естетику за коју су, с правом, сумњали да им они искрено препоручују. Већина се, изузев највернијих следбеника комунизма, отворено или потајно опредељивала за ону врсту стваралаштва која је заобилазила прописане догме и тражила другачије путеве, пре свега се ослањајући на стваралаштво епохе позног модернизма, уз покушаје да се он колико је могуће осавремени, одн. да се прилагоди новом времену и заиста новој, недогматској естетици. Група сликара, тек уписаних на Ликовну академију, из класе проф. Ивана Табаковића, међу којима је била и Вера Божичковић, незадовољна школским програмом, одлучила је 1947. године да изађе у природу и провери могућност оних ликовних поетика које нису могли да истражују у Академијиним класама. Одабрали су Задар као место привременог боравка и ту започели нову авантуру. Тада су им узори били стари, предимпресионистички мајстори које су први модернисти присвојили као узоре. Њихов начин „нарушавања“ реалистичке форме интензивним продорима светла, али и са атипичним, неакадемским темама, учинио се овим сликарима почетницима као најповољнији начин демонстрирања отпора према формалном и садржајном апсолутизму социјалистичког релизма. Рани Верини портрет у техници уља на платну, попут „Аутопортрета“ из 1950. показују ту особину одступања од тврдоће реализма ка омекшавању контура и хроматског регистра на лицима, благим и сочним пастелним пасажима пуним светла и неке истоветне, заједничке сете, самозагледаности и у себе и у властити рад. Готово да је цела та деценија за Веру Божичковић Поповић прошла у тражењу властитог пута између социјалистичког реализма који је био одмах одбачен као јалова сликарска идеологија те старих, исцрпљених реалистичких и интимистичких поетика њених професора Младена Јосића, Зоре Петровић, Јована Бијелића, Мила Милуновића, Ивана Табаковића и Марка Челебоновића, напокон и наглог, потпуног ослобођења од традиционалног сликарства према раду са материјом или енформелу. Како се шеста деценија ближила крају, тако се и Вера Божичковић Поповић била заситила старих, модернистичких узора, макар они били понајбољи у нашем или европском сликарству. То засићење доживело је кулминацију током њеног другог боравка у Француској од 1956. године, најпре у Паризу, а потом на атлантском острву Бреа када је дефинитивно схватила да је, у том тренутку, дошла до властитог сликарског краја, краја уметности ларпурлартизма и његових последњих остатака, те да је морала да крене новим правцем. И ако тада предмет у њеним сликама и није потпуно нестао, већ следећих година он ће се потпуно изгубити у материји, у структурним наслагама слике која је сама по себи постала објекат – предмет – рад, пројекција једног потпуно промењеног начина мишљења и гледања на сликарску уметност и њене новопостављене циљеве и захтеве које је наметала епоха са својом општом филозофијом, духовном и интелектуалном климом. У тој првој фази, Вера је трагала за оном врстом материје која јој је омогућила да, после везивања за подлогу, шпахтом начини рељефе, кањоне, вододелнице, колотечине, усеке, острва, језера који су градили основни „призор“ слике. Паста начињена од мало песка, гипса и терпентина омогући ли су јој да се слика „догоди“, али и да она потом настави да „ради“, да се временом саморазграђује (о чему најбољи доказ и данас налазимо пратећи незаустављиво осипање песка са тих њених радова). Та потреба за аутодеструкцијом слике, заправо уметничког објекта уопште, у првој фази у Верином случају трајала је две године 1959. и 1960. када је начинила најрадикалнија дела у српском сликарству структура. Током каснијих деценија, седме и осме посебно, она је потпуно изградила поетику енформела, попут слике „Светли кањон“ из 1978. године која стоји као знак њене укупне сликарске делатности. Те потоње, постенформелне слике могле су подсећати на раније микропејзажно сликарство из многих разлога, од којих су неки: присуство природних материјала у слици, изглед њене површине начињене песком, катраном, минералима налик геолошким структурама, а чак и њихови називи су такав пластички призор наглашавали. Вера Божичковић Поповић је прошла кроз занимљиву сликарску авантуру која се није тицала само ње и њеног рада, већ и изазова критичке стваралачке мисли о тој јединственој појави у српском сликарству друге половине прошлог века. Самосталне изложбе: 1956. Галерија УЛУС, Београд 1969. Салон Музеја савремене уметности, Београд 1977. Ликовна галерија Културног центра Београда, Београд 1984. Уметнички павиљон Цвијета Зузорић, ретроспективна изложба, Београд 1994. Галерија Zepter, Београд Награде: 1962. Награда Октобарског салона за сликарство, Београд 1968. Октобарска награда Града Београда, Београд